Evolucija

Da li postoji sukob između evolucije i religije?

U četvrtom veku nove ere, jedan od najvećih hrišćanskih teologa i filozofa, Sveti Aurelije Avgustin, napisao je u jednoj od svojih knjiga sledeće:
"Često i nevernik zna nešto o zemlji, o nebesima, i drugim elementima ovog sveta, o kretanju i orbitama zvezda, o njihovoj veličini i položaju, o predviđanju pomračenja sunca ili meseca, ciklusima godina i godišnjih doba, o vrstama životinja, biljaka, kamenja, i tako dalje, i ovo znanje on drži sigurnim na osnovu iskustva. Sramotna je i opasna stvar za nevernika da čuje Hrišcanina kako, dajući navodno objašnjenje Svetog Pisma, priča besmislice o tim temama; i mi vernici treba da preduzmemo sve potrebne mere da predupredimo takvu situaciju, u kojoj neverni mogu da ukažu na ogromno neznanje Hrišcanina i da mu se smeju sa prezirom.
Nije ovde važno što je ta neobrazovana individua ismejana, već to što će ljudi van naše verske porodice misliti da su naši sveti oci mislili to što ta individua misli, i tako će pisci našeg Pisma biti odbačeni kao neznalice, što izaziva veliki gubitak onih na čijem spasenju radimo. Ako ljudi vide Hrišcanina kako greši u polju koje oni dobro poznaju, i čuju kako on insistira na svojoj glupoj interpretaciji našeg Pisma, kako će oni onda poverovati tom istom Pismu kada im ono govori o uskrsnuću mrtvih, nadi za večni život, i carstvu nebeskom, kada im je pokazano da je to Pismo puno laži o stvarima koje su oni sami naučili kroz iskustvo i svetlost razuma?”

Hrišćani su kroz istoriju u većini slučajeva poštovali ovaj savet Avgustinov, prihvatajući istinu u otkrićima slavnih grčkih i rimskih matematičara i filozofa. U srednjem veku, kada je arapska nauka bila na svom vrhuncu, njihova otkrića su brzo prihvatali i širili upravo monasi i crkveni učenjaci, bez obzira što su do njih došli “nevernici”. Činjenice su činjenice, ma ko bio onaj ko ih je otkrio...

Ali mudrost ovog saveta se vidi u svojoj punoj snazi tek kada pogledamo šta se desilo u slučajevima kada ga vernici nisu poštovali. Neke primere danas zna svako dete: crkveni teolozi su u srednjem veku bili ubeđeni da Biblija govori da je Zemlja ravna. Kada je Galilej otkrio teleskop i počeo da objavljuje otkrića o planetama, ti teolozi su ga naterali da se javno odrekne svega što je pronašao. Kada je Kopernik našao neoborive dokaze da se Zemlja okreće oko Sunca (a ne obrnuto), on se toliko plašio kazne koja bi sledila usled objavljivanja takvih “jeretičkih” tvrdnji, da se nikada nije usudio da ih objavi – oni su nađeni tek nakon njegove smrti, u fijoci njegovog stola. Đordano Bruno, koji nije bio spreman da se sakriva, je zbog svojih tvrdnji spaljen na lomači.

Kada su lekari i biolozi otkrili da bolest uzrokuju bakterije, a ne demoni, mnogi sveštenici su im se suprotstavljali i napadali njihovu teoriju kao “bogohulnu”. U Bibliji, prema njihovoj interpretaciji, piše da Bog šalje bolest kao kaznu; ne piše da se ona dešava kao rezultat prljavštine ili nevidljivih živih bića... Naravno, ovim “stručnjacima” nikada nije ni na pamet palo da pomisle da možda, nekim čudom, njihova interpretacija Biblije možda nije tačna...

Šta se desilo u svim ovim slučajevima? Vernici su ispali smešni. Deca se danas smeju onim teolozima koji su progonili Galileja, i pitaju se kako su mogli da tako lako odbace dokaze koji im stoje praktično pred nosom. Mada im je namera bila da brane veru, jedino što su postigli jeste da veru izvrgnu ruglu.

Danas, na žalost, isto ovo možemo da vidimo kod teorije evolucije. Sa pozitivne strane, mnoge grane Hrišćanstva su se na vreme setile Avgustinovog saveta, i ogradile se od ovakvih stvari. Katolička crkva je zvanično priznala teoriju evolucije. Neke protestantske grupe su je takođe prihvatile, i interpretiraju evoluciju kao način kojim je Bog stvorio čoveka “od praha zemaljskog”, a Adama vide kao prvog čoveka koji je imao Bogom-udahnutu dušu. Većina pravoslavnih crkava takođe priznaje evoluciju, mada nijedna još nije zvanično prihvatila teoriju kao istinitu. Velikodostojnici Srpske Pravoslavne Crkve, konkretno, su prilikom debate o uvođenju veronauke ukazivali baš na evoluciju kao primer kako između nauke i vere nema konflikta.

Ali fundamentalističke protestantske grupe – adventisti, Jehovini svedoci, baptisti i ostale grupe koje insistiraju na tome da se Biblija mora doslovno čitati, i da je svaka reč istinita, ne samo što nisu mogle da prihvate istinitost evolucije, vec su se upele da pokažu kako ona nije i ne može biti istinita.

Rezultat je ono što se danas najčešće naziva “kreacionizam”: skup argumenata, kontra-teorija, i dokaza koji pobijaju evoluciju. Ovaj pokret je decenijama bio ograničen na područje Sjedinjenih Američkih Država, gde su fundamentalističke crkve najpopularnije; ali u poslednjih nekoliko godina, pre svega kroz misionarsko delovanje Jehovinih Svedoka i Adventističke Crkve, mnogi njihovi argumenti su se raširili po Evropi, pa i po Balkanu. Njihove argumente je takođe preuzela fundamentalistička islamska grupa, Harun Jahi, čiji se pamfleti i knjige šire sve više i više po Evropi.

U čemu je problem sa kreacionizmom?

Najkraći odgovor na ovo pitanje je: u tome što argumenti kreacionista nisu tačni. Ovo je prva, poslednja i jedina zaista važna činjenica koja definiše kreacionizam. Mnogim ljudima je teško da razumeju, ali ovo nema nikakve veze sa evolucijom. Uzmimo, na primer, čestu kreacionističku tvrdnju da prelazni fosili ne postoje. Ova tvrdnja prosto nije istinita. Evolucija možda nije tačna; možda će ona sutra biti odbačena u korist neke druge teorije koja bolje opisuje dokaze o svetu koje imamo. Ali bez obzira da li je evolucija tačna ili ne, čovek koji kaže da ne postoje prelazni fosili govori neistinu.

Ovo je opšti problem sa kreacionističkim argumentima. “Archaeopteryx je skelet obične ptice” – nije tačno. “Nađeni su tragovi ljudi i dinosaurusa jedni pored drugih” – nije tačno. Mnogi primeri su obrađeni na ovom sajtu, mnoge druge možete naći na Internetu. Autor ovog teksta je u toku poslednjih desetak godina mnogo puta diskutovao sa kreacionistima, od običnih ljudi koji su pročitali neku kreacionističku knjigu i poverovali joj, do ljudi koji takve knjige pišu. U svom tom vremenu, ni jedan kreacionistički argument koji je dat nikada nije bio u potpunosti i nedvosmisleno istinit.

Ma koliko čovek verovao u doslovnu istinu Biblije, i ma koliko se verniku ne sviđala teorija evolucije, mislim da se svi moraju složiti u jednoj tački: Bog se lažima ne može braniti.

Šta je koren ovoga? Zašto se mnogi ljudi toliko upinju da “dokažu” kreacionizam, i da obore teoriju evolucije?

Najvažniji razlog je uverenje među mnogim ljudima da nauka negira Boga, da nekako ljudska otkrića potiskuju veru sve dalje i dalje. Kao i argumenti koji potiču iz ovog stava, ovo prosto nije tačno.

Funkcija nauke je da opiše svet, i da objasni najbolje što ume kako on funkcioniše. Ljudi, međutim, već imaju neka svoja shvatanja, i kada nauka otkrije nešto novo, ona nateruje ljude da ta shvatanja preispitaju. Mnogima se ovakvo preispitivanje ne sviđa: ako su naši preci verovali u nešto, zašto mi danas verujemo drugačije?

Odgovor na ovo pitanje je prost: zato što je važno znati istinu. Do pre samo par stotina godina, ljudi su verovali da Bog (ili neki Božji izaslanik, na primer Sveti Ilija) uzrokuje grom i munje. Nauka je u međuvremenu otkrila da to nije tako. Da li ovo otkriće umanjuje Boga? Da li je bolje verovati u neistinu da Bog baca munje, ili u istinu da one nastaju zbog razlike u potencijalu između oblaka i zemlje?

Verovati u nešto što nije istina nije znak vere – to je znak najgore vrste arogantnog ponosa. “Dokazi mogu da budu kakvi hoće, stručnjaci mogu da pričaju šta hoće, ja znam šta je istina, i tačka!” Ako Bog postoji, da li on želi da mi ovako razmišljamo? Da li je Bogu stalo da verujemo u grandiozne neistine – da on baca gromove, da on šalje bolesti da bi kaznio grešne, da je on stvorio svet za šest dana pre šest hiljada godina? Ili bi mu možda bilo draže da upotrebimo naš razum, da probamo da razumemo svet u kome živimo, i da otkrijemo istinu, čak i ako ta istina znači da moramo odustati od nekih ideja o njemu u koje smo vekovima verovali?

Postojanje sukoba između nauke i religije zavisi samo od odgovora na ova pitanja...


 

[nazad na vrh strane]