Evolucija

Prelazni Fosili


    Sadržaj:
  1. Uvod – šta su to prelazni fosili
  2. Razvoj višećelijskih organizama i Kambrijska eksplozija
  3. Razvoj kičmenjaka
  4. Od riba do vodozemaca
  5. Od vodozemaca do reptila
  6. Od reptila do sisara
  7. Od reptila do ptica
  8. Kratak pregled evolucije biljaka
  9. Žirafe, kitovi, konji i druge napomene

5. Od vodozemaca do reptila (gmizavaca)

    Prelaz između vodozemaca i gmizavaca je komplikovan: paralelno se dogadja razvoj osobina koje su tipične za moderne vodozemce, osobina koje su tipične za gmizavce, i osobina koje razdvajaju različite grupe gmizavaca. Iz ovog razloga, prvo ćemo izložiti tri fosila koji u širokim linijama prikazuju razvoj gmizavaca, pa zatim prodiskutovati značaj specifičnih promena.

    Sekvencu počinjemo sa Proterogyrinusom, koji je klasifikovan kao labirontodont. Tipična vodozemačka lobanja i zubi, veza između lobanje i kičme je još uvek riblja. Vertebre (kosti kičme) su međutim reptilske, kao i pelvis. Prsti imaju raspored kostiju 2-3-4-5-3, što je skoro (ali ne sasvim) ustaljeni broj koga vidimo kod gmizavaca. Članci na prednjim i zadnjim udovima su tipično amfibijski.

    Sledeći korak vidimo u vrstama kao što je Limnoscelis. Ovde se javlja više reptilska struktura lobanje, vilični mišići se pomeraju bliže poziciji koju vidimo kod gmizavaca.

    Konačno, tu je Hylonomus, veoma rani kotilosaurus (rani, primitivni gmizavac). Mada je najveći deo skeleta reptilski, lobanja još uvek sadrži mnoge vodozemačke karakteristike.

    Ovo su samo tri od nekoliko desetina poznatih vrsta u ovoj tranziciji. Sliku komplikuje činjenica da su reptili počeli da se razdvajaju na nekoliko grupa još u ovom najranijem periodu, i da je ta podela sama po sebi prilično komplikovana. Pogledajmo shemu, zajedno sa par ključnih osobina.

    Amfibijski preci prvih gmizavaca su imali relativno slabu lobanju. Dve grupe reptila su evoluirale dva različita rešenja. Kod prve grupe, takozvanih anapsida, kost koja povezuje donju vilicu sa lobanjom (quadrate) se pomerila nadole i unapred. Kod druge grupe, takozvanih sinapsida, ista kost se pomerila uvis i unazad. Ime ovih grupa (anapsid, sinapsid) potiče od broja i položaja otvora (fenestrae) u lobanji.

    O daljoj evoluciji sinapsida u sisare će biti reči u sledećem poglavlju ovog teksta. Pogledajmo za sada prvo šta se desilo sa anapsidima.

Od anapsida do arhosaurusa

    Čak pre nego što su se njihove reptilske osobine potpuno ustalile, anapsidi su se podelili na dve grupe. Sa jedne strane su se odvojili diapsidi, a sa druge preci današnjih kornjača.

    Evolucija kornjača je sve do skora bila veoma slabo poznata. Imali smo fosile vrsta kao što je Scutosaurus (koje pokazuju promene na lobanji koje prethode kasnijim kornjačama), i vrsta kao što je Deltavjatia vjatkensis, koja ima lobanju i udove veoma bliske kornjačama, a rebra i vertebre proširene tako da čine primitivan oklop po dužini kičme. Dugo su nedostajali fosili koji bi pokazali sledeći korak - ali ovaj jaz je popunio nedavno otkriven fosil zvani Odontochelys:


Rekonstrukcija izgleda Odontochelysa. Autor: Nobu Tamura

    Odontochelys je prelazna kornjača. Posedovao je proširena rebra koja formiraju samo deo tbušnog oklopa, u karakterističnom obliku za kornjače. No, leđni deo oklopa koji danas definiše kornjače još uvek nije postojao; umesto toga, nalazimo samo proširena rebra, koja kod kasnijih kornjača učestvuju u formiranju celovitog oklopa.

    Sledeći fosil u nizu je Proganochelys, donedavno najprimitivnija poznata kornjača. Radi se o životinji koja je imala oklop i tipičnu kljunastu lobanju koju vidimo kod kornjača; ali pritom takođe i reptilske ključne kosti, udove i vrat koji nisu mogli da se uvuku ispod oklopa, i reptilske zube.

    Evolucija diapsida je mnogo bolje dokumentovana. Grupu poznate kao Proteotiridide (čijeg predstavnika, Hylonomusa, smo već videli u gornjem tekstu) nasleđuje mnogo veći Petrolacosaurus. Dugačak oko 40cm, ovaj pra-gušter poseduje dve fenestre (tipična oznaka diapsida), ali su zubi i opšta građa tela praktično identični Hylonomusu. Još jedan korak u razvoju možemo da vidimo kod Apsisaurusa, kod koga dolazi do promene oblika i strukture zuba do onih koje vidimo kod reptila.

    Povećanje veličine i još “gušterolikije” osobine vidimo kod sledećeg predstavnika diapsida, Claudiosaurusa. Vrlo blizu “pravim reptilima” kakve bi smo prepoznali danas, kod Claudiosaurusa vidimo samo par preostalih vodozemačkih osobina (sternum sačinjen od hrskavice umesto od kosti, i nerazvijenu donju kičmu). Dužina je povećana na oko 60cm. Protorosaurus najverovatnije nije u direktnoj liniji razvitka, ali je bliski rođak vrsta koje su neposredno usledile; ova vrsta nije klasifikovana kao arkosaur samo zbog par veoma sitnih razlika u građi stopala i članaka.

    Konačno, dolazimo do arhosaura, primitivnih dinosaurusa čiji su današnji direktni potomci krokodili, a indirektni potomci (preko dinosaurusa) ptice. Na slici je prvi poznati arhosaur, sa 1.5m dužine već veoma sličan krokodilu, Proterosuchus.

    Dalji razvoj dinosaurusa postaje previše komplikovana tema da bi smo je mogli obraditi u okviru ovog teksta. Vredi pomenuti da se radi o jednom od najbolje dokumentovanih prelaznih perioda u istoriji, sa stotinama prelaznih fosila (recimo, u slučaju prelaza između Lambeosaurusa i Hypacrosaurusa, prelaz je ilustrovan desetinama fosila). Evolucija dinosaurusa je takođe verovatno najbolje obrađen deo evolucije na Internetu, sa masom sajtova koji se isključivo bave ovom temom.




 

[nazad na vrh strane]