Kreacionizam i Starost Zemlje

     Mada većina današnjih kreacionista prihvata da je Zemlja stara oko četiri i po milijarde godina, mnogi insistiraju na doslovnom čitanju Biblije čak i po tom pitanju. Po njihovom shvatanju stvari, Biblija je apsolutno i potpuno istinita u doslovnom smislu; u njoj piše sve što se dogodilo, i nisu moguće nikakve interpretacije ili mogućnosti da možda u njoj nije baš sve zapisano (ili, možda, da su priče u Bibliji pisane sa duhovnom poentom, ne sa ciljem da služe kao udžbenik nauke). Kada se saberu imena i životni vekovi ljudi pomenutih na stranicama Biblije, dolazi se do cifre po kojoj je Adam stvoren oko 4000 godina pre naše ere, i ovi kreacionisti ovu cifru, mrtvi ozbiljni, uzimaju kao datum stvaranja sveta.

     Naravno, ovo uverenje se direktno suprotstavlja masivnoj količini naučnih nalaza koji pokazuju mnogo veću starost sveta. Koristeći isti pristup kao i kod teorije evolucije, američki profesionalni kreacionisti su, da bi uspešno prodali svoje knjige ovoj grupi ljudi, prosto izmislili gomilu argumenata i “dokaza” da je Zemlja mnogo mlađa nego “što naučnici misle”.

     Ovi argumenti su popularni i među kreacionistima koji ne veruju baš u doslovnu starost Zemlje od šest hiljada godina (tj. u datum stvaranja od 4000g. pne.). Pošto mehanizmi evolucije zahtevaju milijarde godina da proizvedu nivo kompleksnosti koga vidimo kod današnjih organizama, ako kreacionisti uspeju da dokažu da je Zemlja mnogo mlađa, to bi bio ozbiljan problem za evoluciju.

     Iz ovih razloga, retko kada se može naći kreacionista koji neće u svoju listu “dokaza protiv evolucije” ubaciti i par argumenata da je Zemlja nedavno stvorena, i da za evoluciju nije bilo dovoljno vremena. Vredi pomenuti neke od češćih.

• “Radiometrijsko datiranje je netačno i uvek daje neprecizne datume. Svaka vrsta datiranja se može prevariti ili dati netačne rezultate.”
• “Brzina raspada radioaktivnih materijala se možda usporila kroz vreme. Ako su se radioaktivni elementi raspadali brže u prošlosti a sporije danas, to bi proizvelo iluziju starosti, zar ne?”
• “Zemljino magnetno polje je bilo snažnije u prošlosti, tako da je količina proizvedenog izotopa 14C bila manja nego danas. Prema tome, radiokarbonsko datiranje ne može biti tačno.”
• “Polonijumske aure (polonijumski oreoli) koje je otkrio Robert Džentri (Robert Gentry) dokazuju da su stene stvorene trenutno, pošto bi se radioaktivni elementi koji uzrokuju takve aure raspali veoma brzo nakon stvaranja stene.”
• “Magnetno polje Zemlje konstantno slabi, što znači da je bilo na vrhuncu snage pre samo nekoliko hiljada godina.”
• “Suviše mala količina helijuma u atmosferi dokazuje da je Zemlja mlada.”
• “Veća količina soli i sedimenata se sliva u okeane nego što iz njih izlazi. Prema tome, salinitet okeana se stalno povećava i kada bi okeani bili stari milionima godina oni bi sadržali mnogo više soli i drugih rastvorenih minerala.”
• “Kosmička prašina neprestano pada na Zemlju i Mesec. Da su Zemlja i Mesec stari milionima godina, bili bi zatrpani kilometrima prašine.”
• “Da je Zemlja zaista stara milione i milione godine, erozija bi do danas izravnala sve kontinente, ili bi bar odnela sve površinske slojeve. Takođe, materijal koji erozija odnese sa kontinenata bi se nakupio na dnu okeana, stvarajući mnogo veće naslage od onih koje tamo nalazimo danas.”
• “Debljina tla nije dovoljna, niti ima dovoljno slojevitog tla.”
• “Izdizanje planina je suviše brzo, pa ako je Zemlja stara danas bi planine trebalo da budu mnogo više nego što jesu.”
• “Količina vulkanskog materijala izbačenog tokom miliona i milijardi godina bila bi tolika da bi Zemljina kora morala biti mnogo deblja nego što jeste.”
• “Postoje komete koje obilaze oko Sunca svakih nekoliko desetina ili stotina godina. Svaki put, te komete gube masu, dok se na kraju ne raspadnu. Ako je Zemlja zaista stara više milijardi godina, sve takve komete bi se do sada raspale. Pošto komete postoje i danas, to je dokaz da je Sunčev sistem mlad.”
• “Sunce se sažima za jednu desetinu procenta na svakih sto godina. Ovo znači da Sunčev sistem mora biti mlad, pošto bi inače Sunce bilo suviše veliko i suviše blizu Zemlji da život bude moguć.”
• “Danas ljudsko stanovništvo raste za 2% godišnje. Ako su ljudi stari milionima godina, onda bi danas trebalo da postoje milijarde milijardi ljudi na svetu. Očigledno, svet mora biti mlad.”
• “U Teksasu, blizu mesta Paluksi, nađeni su tragovi dinosaurusa neposredno pored tragova čoveka. Ovo dokazuje da su ljudi i dinosaurusi živeli u isto vreme!”
• “U formacijama kod Paluksija su nađeni zubi nekog dečaka ili devojčice, neposredno pored tragova dinosaurusa. Urađena je analiza tih zuba, poprečni preseci, elektronska mikroskopija, i nedvosmisleno je potvrđeno da su u pitanju zubi ljudske dece.”

---

 

Tvrdnja : “Radiometrijsko datiranje je netačno i uvek daje neprecizne datume. Svaka vrsta datiranja se može prevariti ili dati netačne rezultate.”

Odgovor : Radiometrijsko datiranje je veoma precizan metod, koji retko greši. Kada se koristi jedan metod datiranja greške su moguće. Iz ovog razloga, većina stena i fosila se datira koristeći više različitih metoda. Razlog za ovo je jednostavan: jedan ili dva rezultata mogu biti netačni, ali su male šanse da će biti netačni na isti način.

Ako se, recimo, starost neke stene meri pomoću tri različita metoda datiranja, greška u jednom metodu može da prikaže stenu sto miliona godina mlađom, dok je greška u drugom metodu prikaže kao tri stotine miliona godina starijom. Ukoliko se datumi dobijeni različitim metodima ne slažu, naučnik zna da je uzorak koga meri kontaminiran. Da bi tri različita metoda napravila istu grešku i prikazala isti datum, trebalo bi dodati ili oduzeti šest u atom precizno izmerenih količina šest različitih izotopa, i to bez narušavanja kristala u okviru kamena – poduhvat nemoguć čak i najboljom danas postojećom tehnologijom, kamoli slučajem u prirodi.

Ovde se nalazi tekst koji detaljno obrađuje radiometrijsko datiranje, objašnjava kako se ono izvodi, gde i kada su moguće greške, kako se te greške izbegavaju, uz podatke o svim trenutno postojećim metodama datiranja.

 

Tvrdnja : “Brzina raspada radioaktivnih materijala se možda usporila kroz vreme. Ako su se radioaktivni elementi raspadali brže u prošlosti a sporije danas, to bi proizvelo iluziju starosti, zar ne?”

Odgovor : Brzina raspada radioaktivnih elemenata zavisi od dve fundamentalne sile prirode, takozvane jake nuklearne i slabe nuklearne sile. Da bi raspad bio brži u prošlosti, te dve sile bi morale biti značajno drugačije nego što su danas. Međutim, bilo kakva značajna promena u snazi tih sila bi učinila univerzum potpuno drugačijim: planete bi se raspadale na komade, sudari između komada običnog kamena bi proizvodili eksplozije, hemijske reakcije uopšte ne bi ličile na one koje poznajemo…

Takođe, različiti elementi imaju različite brzine poluraspada. Da je došlo do usporenja poluraspada, različite metode datiranja bi davale potpuno različite podatke o starosti istog uzorka. Drugim rečima, bilo bi neophodno da različite brzine poluraspada budu svaka ponaosob ubrzane u prošlosti, sa različitom vrednošću ubrzanja, da bi danas moglo doći do slaganja rezultata različitih merenja.

 

Tvrdnja : “Zemljino magnetno polje je bilo snažnije u prošlosti, tako da je količina proizvedenog izotopa 14 C bila manja nego danas. Prema tome, radiokarbonsko datiranje ne može biti tačno.”

Odgovor : Radiokarbonsko datiranje je česta meta kreacionističkih napada, pošto je ovo jedina vrsta datiranja kod koje moramo da znamo koliko je ovog materijala bilo u uzorku u početku, što je često teško ustanoviti.

Ono što kreacionisti, međutim, izbegavaju da kažu jeste da se radiokarbonsko datiranje koristi samo za zadnjih 50.000 godina, i to samo na uzorcima organskog porekla. Otud je nemoguće upotrebiti ovaj način datiranja na fosile i stene, a vremenski period je svakako suviše kratak da bi ovakvo datiranje moglo da se upotrebi za ustanovljavanje starosti zemlje. Prema tome, datiranje uz pomoć ugljenika-14 je potpuno neupotrebljivo što se tiče geologije, nalaženja starosti zemlje i evolucije. Jedini razlog što ga kreacionisti pominju je to što žele da zavaraju svoju publiku, dajući im utisak da “evolucionisti” koriste nepouzdane metode datiranja.

Ovo datiranje se koristi uglavnom u arheologiji, da ustanovi datume nastanka određenih predmeta koji su pronađeni u iskopinama. Arheolozi i fizičari koji se bave ovom vrstom datiranja do danas su razvili više tehnika pomoću kojih su izmerili količinu ugljenika-14 u ranijoj atmosferi. Za ove potrebe, koriste se prstenovi u drveću i prstenaste naslage leda na severnom i južnom polu. Ovakvi datumi, takozvani kalibrisani datumi, pokazali su se veoma preciznim u merenju starosti arheoloških nalaza.

 

Tvrdnja : “Polonijumske aure (polonijumski oreoli) koje je otkrio Robert Džentri (Robert Gentry) dokazuju da su stene stvorene trenutno, pošto bi se radioaktivni elementi koji uzrokuju takve aure raspali veoma brzo nakon stvaranja stene.”

Odgovor : Aure u stenama se javljaju kada mala količina radioaktivnog elementa bude uključena u kristalnu strukturu kamena. Radioaktivni element oslobađa visokoenergetske čestice (radijaciju) koje razaraju kristal u njegovoj blizini, i stvaraju kružni pojas u kome su boja i struktura kamena promenjene. U slučaju određenih čestica, dolazi do takozvanog “Brag efekta”, u kome se najveći deo oštećenja događa na samom kraju puta čestice, što umesto okrugle fleke stvara prstenasti trag oko centralnog mesta na kome se nalazi radioaktivni materijal.

Džentri je kao dokaz naglog stvaranja Zemlje ni iz čega ukazao na neke od takvih prstenova, tvrdeći da su radioaktivne materije koje su uzrokovale te prstenove u stvari izotopi polonijuma (²¹⁰Po, ²¹⁴Po, i ²¹⁸Po). Pošto ti izotopi imaju kratke periode poluraspada i brzo nestaju, Džentrijev zaključak je da granit nije nastao sporim hlađenjem lave, već odjednom, zajedno sa polonijumom koji je ostavio tragove.

Nekoliko geologa je proverilo Džentrijeve nalaze i našlo je da je situacija znatno drugačija od one koju je Džentri predložio. Naime, polonijumske aure se mogu naći samo i jedino u oblastima u kojima okolne stene sadrže značajne količine uranijuma. Polonijumske aure, pritom, pripadaju samo izotopima polonijuma koji nastaju raspadom urana-238. Aure koje pripadaju izotopima polonijuma koji nastaju raspadom mnogo češćih elemenata kao što su uranijum-235 i torijum-232. Polonijumske aure se takođe mogu naći u nekoliko vrsta kamena iz različitih izvora, uključujući i nevulkanske izvore; drugim rečima, postojanje aura nije određeno vrstom kamena, već njegovim geografskim položajem. Konačno, polonijumske aure se nikada ne pojavljuju u stenama koje nisu bile izložene vodi.

Ukupni zaključak geologa je da se uzrok polonijumskih aura nalazi u rastvorenom radijumu koji nastaje kroz raspadanje uranijuma-238. Kada se ovaj izotop u rastvoru raspadne do polonijuma, nerastvorljive soli polonijuma bivaju apsorbovane u rastućim kristalima biotita i fluorita, gde formiraju mikrogranule koje onda služe kao izvor za polonijumske aure. Sam uranijum nikada ne dolazi do kristala, tako da se ne može detektovati analizom sastava stena neposredno oko same aure.

Mada Džentri do današnjeg dana odbija da prihvati ove nalaze, njegovoj teoriji je konačni udarac zadalo otkriće polonijumskih aura u mladim granitnim stenama. Naime, nađene su stene koje su sadržale u sebi fragmente sedimentnih stena, sa tragovima mikrofosila. U ovim stenama, lava je smrvila i prekrila sedimentnu stenu sa mikrofosilima, i komadi te stene su ostali zarobljeni unutar lave. Lava se zatim ohladila, i postala granit, ali komadi sedimentnih stena su ostali kao inkluzije u okviru tog granita. Pošto u ovom granitu nalazimo polonijumske aure, znamo da polonijumske aure mogu nastati u okviru granita koji je stvoren hlađenjem obične lave, i to relativno skoro u geološkoj istoriji, znatno nakon nastanka života.

 

Tvrdnja : “Magnetno polje Zemlje konstantno slabi, što znači da je bilo na vrhuncu snage pre samo nekoliko hiljada godina.”

Odgovor : Snaga magnetnog polja Zemlje je u konstantnom cikličnom procesu opadanja i rasta. Magnetne stene na Zemlji nedvosmisleno pokazuju tragove ovih promena. Dno Atlantskog okeana, stvoreno sporim razmicanjem kontinentalnih ploča Amerike sa jedne strane, i Evrope i Afrike sa druge strane, sadrži linije na kojima se vide ciklusi promene pravca magnetnog polja kroz istoriju. Nemajući objašnjenje za ovakve globalne dokaze, kreacionisti tvrde da su neki drugi, nepoznati procesi odgovorni za ove tragove; međutim, nijedan kreacionista do danas nije uspeo da smisli neki proces koji bi mogao da proizvede promenu orjentacije kristala u stenama istovremeno na celoj planeti.

U svojim teorijama o opadanju magnetnog polja Zemlje, kreacionisti prave još jednu činjeničnu grešku, tvrdeći da je opadanje eksponencijalno. Tragovi u stenama, međutim, pokazuju linearne promene u snazi magnetnog polja, a direktna merenja tokom zadnjih 150 godina (što je veoma kratak period da bi se pokušalo izračunavanje tačne funkcije koja upravlja ovim promenama) potvrđuju da je u pitanju linearan raspad. Čak i ako ignorišemo dokaze o ciklusima u magnetnom polju, linearni raspad daje starost Zemlje koja je daleko veća od one koju kreacionisti predlažu.

 

Tvrdnja : “Suviše mala količina helijuma u atmosferi dokazuje da je Zemlja mlada.”

Odgovor : Helijum je jedan od najlakših elemenata koji u gornjim slojevima atmosfere običnim termalnim ubrzanjem dobija dovoljnu brzinu da napusti Zemlju. Takođe, na polovima heliljum biva jonizovan, i joni izleću iz atmosfere prateći linije Zemljinog magnetnog polja.

Satelitske stanice danas precizno mere količinu helijuma koji napušta Zemljinu atmosferu. Merenja se savršeno slažu sa vrednostima koje su očekivane u skladu sa ostalim geološkim dokazima i starošću Zemlje od preko četiri milijarde godina.

 

Tvrdnja : “Veća količina soli i sedimenata se sliva u okeane nego što iz njih izlazi. Prema tome, salinitet okeana se stalno povećava i kada bi okeani bili stari milionima godina oni bi sadržali mnogo više soli i drugih rastvorenih minerala.”

Odgovor : Postoji više hiljada mehanizama kojima so i ostali rastvoreni minerali napuštaju okeane. Na primer, veliki deo kalcijuma pokupe diatomi i drugi organizmi koji koriste kalcijum za svoje kostane delove. Velike količine soli nestaju iz vode u procesu modifikacije bazalta. Pažljiva merenja količine soli u okeanima u trajanju od preko sto godina, pokazuju da se okeani nalaze u stanju ekvilibrijuma: količina soli koja pridolazi je ista kao količina soli koja različitim procesima napušta vodu.

Zanimljiva napomena 1 : Kada pričaju o mineralima koji bivaju sprani u vodu, kreacionisti nikada ne pominju aluminijum. Ako na aluminijumu isprobamo metode merenja i formule koje kreacionisti koriste na drugim mineralima, dobijamo računicu po kojoj je Zemlja stara manje od sto godina.

Zanimljiva napomena 2 : Većina organizama koji žive u okeanima adaptirana je na život u slanoj vodi. Mnogi imaju organe ili sisteme organa koji uopšte ne mogu da funkcionišu u slatkoj vodi. Ako je verovati ovom kreacionističkom argumentu, okeani su ranije bili puni slatke vode, tako da ovi organizmi nisu mogli da obitavaju u njima, već su morali da nastanu relativno skoro, u zadnjih hiljadu do dve hiljade godina.

 

Tvrdnja : “Kosmička prašina neprestano pada na Zemlju i Mesec. Da su Zemlja i Mesec stari milionima godina, bili bi zatrpani kilometrima prašine.”

Odgovor : Ovaj argument je zasnovan na netačnim merenjima meteorske prašine u atmosferi koja je obavio Hans Peterson. On je na vrhu planine koristio uređaj za merenje količine smoga i zatim je merenjem količine nikla u sakupljenim česticama pokušao da izračuna količinu meteorske prašine. Cifra do koje je došao je 15 miliona tona godišnje, mada je Peterson smatrao da je ovo verovatno previše i da je prava cifra bliže 5 miliona tona godišnje.

Peterson je, međutim, pogrešio u svojoj hipotezi da je sav nikl u atmosferi uzrokovan meteorskom prašinom, a njegova neprecizna mašina je dovela do dodatnih grešaka. Od Petersonovog vremena do danas, nekoliko različitih sistema merenja meteorske prašine je uvedeno – ova merenja su veoma važna za naučnike koji izučavaju meteorologiju i atmosfersku hemiju, a u moderno doba su postala još važnija pošto utiču na životni vek komunikacionih i drugih satelita u nižim orbitama.

Najpreciznija merenja, na samim satelitima u orbiti Zemlje, pokazuju da količina prašine koja pada na Zemlju varira između 18 i 25 hiljada tona godišnje. Količina prašine pomešana sa zemljištem, kao i količina prašine na Mesecu, savršeno se poklapaju sa starošću od preko četiri milijarde godina.

Zanimljiva napomena 1 : Najveće kreacionističke organizacije su još pre više od deset godina priznale da količina prašine na Mesecu nije dokaz za mladost Meseca. Međutim, postoji još jedan problem. Količina prašine je previše mala da bi se za samo nekoliko desetina hiljada godina nakupilo onoliko prašine koliko danas vidimo na Mesecu i Zemlji.

Zanimljiva napomena 2 : Peterson nije bio kreacionista. Prvi kreacionista koji je pokušao da upotrebi Petersonove nalaze da “dokaže” mladost Zemlje bio je Henri Moris, u svojoj knjizi “Naučni kreacionizam”. Ta knjiga je objavljena 1974, nekoliko godina nakon što su sprovedena preciznija merenja meteorske prašine u atmosferi i nakon što su Petersonova merenja zvanično označena kao pogrešna. Drugim rečima, Moris je namerno upotrebio merenje za koje je znao da je pogrešno da bi zavarao svoju publiku. Koliko je ova laž bila uspešna, može da se vidi iz činjenice da se njegov argument pominje i dan danas na mnogim kreacionističkim sajtovima.

 

Tvrdnja : “Da je Zemlja zaista stara milione i milione godine, erozija bi do danas izravnala sve kontinente, ili bi bar odnela sve površinske slojeve. Takođe, materijal koji erozija odnese sa kontinenata bi se nakupio na dnu okeana, stvarajući mnogo veće naslage od onih koje tamo nalazimo danas.”

Odgovor : Ovo je tipičan primer izvrtanja naučnih dokaza tako što se merenja koja važe za neku određenu oblast pod određenim uslovima primeni na ceo svet. Razni geološki procesi neprestano izdižu delove kontinenata (recimo, vulkanska aktivnost koja izdiže Siciliju, ili sudar kontinentalnih ploča koji izdiže Alpe i Himalaje). Izdignuti materijal eroduje i nakuplja se na nižim mestima, koja sporije eroduju. Erozija sa tih nižih nivoa se opet nakuplja na još nižim, i tako se ciklus ponavlja sve dok ne dođe do okeana. Najveći deo materijala koji stigne do okeana se nakuplja na ivicama kontinentalnih ploča, što izaziva rast kontinenata u širinu (spektakularan primer ovakvog rasta je delta Misisipija), a ne njihovo smanjenje.

Količina sedimenata na dnu okeana varira . Na primer, na sredini Atlantskog okeana uopšte nema sedimenata. Ovo je mesto na kome se tektonske ploče kontinenata razdvajaju, sveža magma ključa iz centra zemlje i proizvodi novo okeansko dno. Količina sedimenata polako raste kako se približavamo ivicama kontinenata, da bi na kraju došla do najdebljih slojeva odmah uz kontinente. Ako izmerimo brzinu erozije i taj podatak upotrebimo da bismo izračunali koliko vremena treba da se stvore tako debeli slojevi kakve nalazimo odmah uz ova dva kontinenta, nalazimo da je potrebno oko 120 miliona godina.

Ako izmerimo brzinu kojom se danas Atlantik širi, nalazimo da su Južnoamerički kontinent i Afrika bili spojeni, ali su se razdvojili pre oko 120 miliona godina. Ovo odgovara tektonskoj teoriji kontinentalnih ploča, i potvrđeno je linijama ruda i minerala koje se prekidaju u Africi i nastavljaju u Južnoj Americi, kao i oblikom samih kontinenata. Ako radio-datiramo naslage u blizini kontinenata, dobijamo da su najstarije stvorene pre oko 120 miliona godina.

Prema kreacionističkim tvrdnjama, ova tri sasvim različita i nezavisna načina merenja, slučajno daju istovetan datum. Po svim naučnim dokazima, međutim, ovo potvrđuje starost Zemlje i tektonsku teoriju.

 

Tvrdnja : “Debljina tla nije dovoljna, niti ima dovoljno slojevitog tla.”

Odgovor : Ovaj kreacionistički argument, verovatno jedan od najsmešnijih, zasniva se na ideji da bi posle x miliona godina, na Zemlji tlo trebalo da bude kilometrima duboko. Kao što svako ko je ikada kopao iole dublju rupu zna, zemljište ima ograničenu dubinu u zavisnosti od tipa. Kada pređe tu dubinu, dublji slojevi bivaju kompresovani i skupljaju sediment, pretvarajući se polako u sedimentne stene.

Neki kreacionisti kao argument pominju i nedostatak “bioturbacije” (promena izazvanih prisustvom živih bića) u sedimentnim slojevima. Pre svega, tragovi i ostaci bioturbacije – u vidu životinjskih tragova, rupa, gnezda i drugih ostataka – su jasno vidljivi u sedimentnom stenju na svim dubinama. Ono čega nema je direktna bioturbacija (nema samog korenja ili direktnog kopanja rupa kroz ove slojeve). Razlog za ovo su osnovne osobine zemljišta. Korenje biljaka ide samo do određene dubine, a nešto dublje i kiseonik prestaje da bude dostupan, što sprečava opstanak složenijih organizama. Na još većim dubinama proces mineralizacije i pritisak gornjih slojeva pretvara tlo u sedimentni kamen, koji je previše čvrst za bioturbaciju.

 

Tvrdnja : “Izdizanje planina je suviše brzo, pa ako je Zemlja stara danas bi planine trebalo da budu mnogo više nego što jesu.”

Odgovor : Još jedan od mnogih kreacionističkih argumenata koji zavaravaju publiku tako što koriste merenja iz nekih određenih oblasti i onda ih primenjuju na ceo svet. Izdizanje planina nije suviše brzo. Neke planine (Himalaji, npr.) danas se izdižu mnogo brže nego što eroduju, što je i razlog njihove visine. Ovo, međutim, ne važi za sve planine. Neki planinski lanci se, u stvari, smanjuju, neki rastu sve brže i brže, a neki rastu, ali sve sporije i sporije. Zemljina površina je raznolika sredina, i njeni sastavni delovi su u različitim stadijumima.

 

Tvrdnja : “Količina vulkanskog materijala izbačenog tokom miliona i milijardi godina bila bi tolika da bi Zemljina kora morala biti mnogo deblja nego što jeste.”

Odgovor : Geološki dokazi pokazuju da su postojali periodi u istoriji Zemlje kada je količina izbačene lave bila neuporedivo veća nego danas, kao i da su postojali periodi kada je količina izbačene lave bila neuporedivo manja. Pošto kreacionisti koriste današnje vrednosti izbacivanja lave kao konstantu za celu istoriju Zemlje, njihova izračunavanja nisu tačna.

Zatim, tu su tektonski pokreti. Kada jedna tektonska ploča naleti na drugu, ona je preklopi i potisne u dubinu zemlje, gde je visoke temperature pretvore u magmu. Time se deo izbačenog materijala sa površine vraća ponovo u dubinu Zemlje.

Konačno, centralni deo argumenta je zasnovan na katastrofalnom neznanju. Zemljina kora ima generalno konstantnu debljinu. Ako bi se na površinu Zemlje nabacalo još dodatnog materijala, pritisak i temperatura u donjim delovima kore bi porasli i istopili koru u magmu – ukupna debljina ubrzo bi se vratila na istu vrednost.

 

Tvrdnja : “Postoje komete koje obilaze oko Sunca svakih nekoliko desetina ili stotina godina. Svaki put, te komete gube masu, dok se na kraju ne raspadnu. Ako je Zemlja zaista stara više milijardi godina, sve takve komete bi se do sada raspale. Pošto komete postoje i danas, to je dokaz da je Sunčev sistem mlad.”

Odgovor : Nove komete dolaze iz dva izvora: Ortovog oblaka i Kuiperovog pojasa. Mnogi kreacionisti navode da su ovo izmišljene tvorevine koje su “evolucionisti” smislili da bi zaobišli ovaj kreacionistčki argument. Istina je, kao i obično, drugačija.

Većina kometa kratkog perioda ima ukupan životni vek od samo par hiljada godina. Prema tome, bez izvora novih kometa, čak i ako je Zemlja stara samo šest hiljada godina, do danas ne bi trebalo da ih bude skoro uopšte (bilo bi samo par zaista velikih kometa, kao što je Halejeva). Međutim, astronomi danas prate na desetine kometa godišnje, od kojih su mnoge mlade i netaknute, sa površinom koja pokazuje da one nikada ranije nisu prošle pored Sunca. Orbitalna izračunavanja pokazuju da ove komete nisu mogle doći iz međuzvezdanog prostora. Odakle su onda došle?

Ovo je dugo bila misterija. Jan Ort je sredinom prošlog veka predložio postojanje oblaka objekata koji se nalazi u okolini Sunčevog sistema, dovoljno daleko od planeta da ne bude pokupljen i usisan njihovom gravitacijom, ali dovoljno blizu da i dalje bude vezan za Sunce. Povremenim perturbacijama pojedinačne komete bi bile izbačene iz ovog oblaka i privučene ka Suncu. Ova konstrukcija je nazvana Ortov oblak, i kreacionisti prigovaraju da za nju nema dovoljno dokaza.

Astronomija nije stala kod Orta. Osmatranja su pokazala da se van orbite Neptuna, poslednje velike planete u Sunčevom sistemu, nalazi pojas prepun objekata sličnih kometama i drugih malih tela. Na stotine ovih objekata je posmatrano do danas i proračuni pokazuju da se oni uklapaju u orbite kometa kratkog perioda. Ovaj pojas, nazvan Kuiperov pojas, u modernoj astronomiji smatra se najverovatnijim izvorom većine kometa kratkog perioda.

Postojanje Ortovog oblaka je u toku zadnjih godina prešlo sa nivoa hipoteze na nivo dokazane naučne činjenice. Masa objekata koje pripadaju ovom oblaku su obzervirani, a neki su uključeni i u skup planeta Sunčevog sistema (na primer, Sedna).

 

Tvrdnja : “Sunce se sažima za jednu desetinu procenta na svakih sto godina. Ovo znači da Sunčev sistem mora biti mlad, pošto bi inače Sunce bilo suviše veliko i suviše blizu Zemlji da život bude moguć.”

Odgovor : Sunce se ne sažima za jednu desetinu procenta na svakih sto godina, niti se u stvari sažima uopšte. Sunce gubi masu kroz proces nuklearne fuzije i kroz solarni vetar, ali je taj gubitak veoma mali u poredenju sa ukupnom masom Sunca (u toku zadnje četiri milijarde godina, Sunce je na ovaj nacin izgubilo oko 0.008% svoje ukupne mase).
Kreacionisticki argument o sažimanju Sunca potiče od teorije da Sunce proizvodi energiju kroz gravitacioni kolaps, koju je smislio Helmholc sredinom devetnaestog veka. Ova teorija je davno odbačena, pošto se ne uklapa u opservacije. Kao i druge zvezde, Sunce proizvodi energiju kroz nuklearnu fuziju. Prateći stanja drugih zvezda, astronomi su do danas osmatrali sve stadijume u razvoju zvezda i svi nalazi podržavaju ideju nuklearne fuzije kao centralnog izvora energije.

Modernija tvrdnja : “U procesu fuzije, oslobađaju se parovi čestica poznatih kao neutrini. Kada su naučnici izmerili količinu neutrina koji dolaze iz Sunca, ustanovili su da ih nema onoliko koliko bi trebalo ako se fuzija odigrava onoliko snažno koliko naučnici misle. Prema tome, Sunce dobija energiju kroz gravitacioni kolaps, prema tome Sunce se sažima, prema tome Sunčev sistem mora biti mlad!”

Odgovor : Greška u argumentu se nalazi u prvom koraku. Naučnici jesu ustanovili da količina neutrina koji dolaze iz Sunca nije dovoljna. Međutim, to ne znači da Sunce dobija energiju gravitacionim kolapsom. Gravitacioni kolaps je ideja koja je oborena kako osmatranjima, tako istom teorijom koja predviđa koliko neutrina treba da bude oslobođeno fuzijom. Sunce se ne sažima, niti je “sažimanje” viđeno na bilo kojoj drugoj zvezdi u kosmosu. Takođe, gravitacioni kolaps bi podrazumevao da se u centru Sunca atomi sabijaju tako gusto da bi na kraju nastao materijal poznat kao neutronijum. Njegovo stvaranje izazvalo bi veoma upečatljive efekte, među kojima bi bili i talasi visokoenergetske radijacije koja bi spržila sav život na Zemlji.

Kada su naučnici otkrili da količina neutrina ne odgovara teoriji (detektovano je između 1/3 i 1/2 predviđenog broja neutrina), oni su zaključili da nešto ne valja u njihovim pretpostavkama: ili se reakcije unutar Sunca ne odvijaju onako kako su mislili, ili nešto nije u redu sa teorijom na osnovu koje su izračunali koliko neutrina biva proizvedeno prilikom fuzije. Nakon dve decenije rada, otkriveno je da je reč o nečem trećem i da su njihovi proračuni svo vreme bili tačni.

Naime, postoje tri različite vrste neutrina: elektron-neutrino, muon-neutrino i tau-neutrino (obično označeni kao e-, mu- i tau-neutrino). Fuzija koja se događa u Suncu trebalo bi da proizvodi e-neutrine i to su neutrini koje su naučnici brojali. U to vreme, nije bilo sigurno da li neutrini imaju ili nemaju masu, i mnoge od formula u vezi sa njima bile su čisto teoretske.

Prvi trag rešenja se pojavio 1987. godine, kada je praćenje neutrina oslobođenih u supernovi 1987a pokazalo da neutrino možda poseduje masu. Sledeći korak se dogodio 1998. godine, kada su merenja u Super-Kamiokande detektoru neutrina u Japanu pokazala da neutrini zasigurno imaju masu, i kada je ta masa izračunata. Ovo je omogućilo fizičarima da formulišu preciznije jednačine u vezi sa neutrinima, pomoću kojih su otkrili zanimljivu mogućnost: da neutrino, zbog nekih implikacija kvantne mehanike, ima sposobnost da oscilira između svoja tri različita oblika. Ovo znači da bi e-neutrino oslobođen iz Sunca mogao da postane mu- ili tau- neutrino pre nego što stigne do Zemlje.

Konačno rešenje je postignuto 2002. godine, kada su naučnici iz Sadburi Neutrino Opservatorije u Kanadi eksperimentalno potvrdili oscilacije neutrina i izmerili fluks neutrina iz Sunca. Pokazalo se da su oko 35% neutrina koji dolaze iz Sunca e-neutrini, dok su ostali u mu- ili tau- obliku. Drugim rečima, Sunce kroz fuziju oslobađa tačno predviđenu količinu e-neutrina, ali najveći deo njih menja oblik tokom prelaza između Sunca i Zemlje. Kada su naučnici prvi put merili količinu neutrina iz Sunca, merili su samo e-neutrine, kojih nije bilo dovoljno.

 

Tvrdnja : “Danas ljudsko stanovništvo raste za 2% godišnje. Ako su ljudi stari milionima godina, onda bi danas trebalo da postoje milijarde milijardi ljudi na svetu. Očigledno, svet mora biti mlad.”

Odgovor : Skoro je neshvatljivo da neko može ozbiljno da pomene ovakav “argument”, ali on se sasvim ozbiljno pojavljuje u mnogim kreacionističkim izvorima. Ljudska populacija danas raste ogromnom brzinom zato što moderna medicina omogućava većini rođene dece da prežive i starima da žive duže. Poređenja radi, stopa rasta između 1800. i 1900. godine bila je 0,132%. U pređašnjoj istoriji, bila je još manja, a bolesti, ratovi i nesreće često su desetkovali stanovništvo (Crna Smrt je 1348. godine pobila više od trećine ukupnog stanovništva Evrope).

Ukupna svetska populacija se procenjuje na 200-300 miliona ljudi oko 1. godine nove ere. Ukupna populacija je bila oko 508 miliona u 1650. godini što daje rast od 0,032% godišnje tokom tih hiljadu i po godina.

Zanimljiva napomena 1 : Po Bibliji, Mojsije je vodio bar 600.000 ljudi kroz pustinju. Ako ovde primenimo kreacionističku logiku i zamislimo da je njihova populacija rasla stopom od 2% godišnje, danas bi trebalo na svetu da bude približno 6×10³¹, tj. šezdeset hiljada milijardi milijardi milijardi Jevreja.

Zanimljiva napomena 2 : Neki kreacionisti insistiraju da je Biblija doslovno tačna i da su se događaji opisani u njoj zaista dogodili. Prema njihovim tvrdnjama, oko 2350. godine p.n.e. dogodio se Potop koji je preživelo samo osmoro ljudi u Nojevoj barci. Ako se Biblija prati dalje, oko 2150. godine dolazi do gradnje Vavilonske kule i razlaza svih nacija i jezika na svetu (pre toga je postojao samo jedan jezik).

Populacioni rast od 2% godišnje je ogroman, i nikada nije viđen ranije u istoriji čovečanstva sve do danas. Međutim, uzmimo da je čovečanstvo raslo ovom stopom u Nojevo doba. To bi značilo da je u doba izgradnje Kule na svetu ukupno postojalo oko 420 ljudi, od kojih bi 200 bilo mlađe od deset godina. Znači, Vavilonsku kulu je gradilo maksimalno 220 odraslih ljudi (i to ako su svi živi odrasli ljudi na svetu u to vreme učestvovali u gradnji Kule).

 

Tvrdnja : “U Teksasu, blizu mesta Paluksi, nađeni su tragovi dinosaurusa neposredno pored tragova čoveka. Ovo dokazuje da su ljudi i dinosaurusi živeli u isto vreme!”

Odgovor : Paluksi tragovi se sastoje od niza tragova teropoda, troprstih dinosaurusa čiji su potomci preživeli do danas u obliku ptica. Pored ovih tragova, nalazi se nekoliko tragova koje je erozija proširila, i koji na prvi pogled liče na tragove gigantskog čoveka.

Prva grupa koja je ispitala ovaj nalaz je bila, ironično, grupa kreacionista sa Loma Linda univerziteta (tim su činili Berni Njufeld, Lionard Brend, i Art Čedvik). S obzirom da su poznavali osnove geologije, ova trojica, iako kreacionisti, zaključili su da to nisu “ljudski tragovi”, već da je reč o udubljenjima koje je izazvala erozija. Takođe, za nekoliko tragova se ispostavilo da su isklesani od strane lokalnih farmera, koji su tada zarađivali novac od turista što su dolazili da vide tragove.

Paluksi tragovi su ušli u žižu kreacionističke javnosti nakon što ih je posetio čuveni kreacionista Karl Bou (Carl Bough), početkom osamdesetih. Bou je ne samo ustvrdio da su tragovi sasvim sigurno ljudski, već je u njihovoj blizini našao i dva fosilizovana “ljudska zuba”, fosilizovani “prst”, i još mnogo dodatnih tragova za koje ni prethodne ekspedicije nisu znale.

Nakon njegovih izjava, kreacionisti su požurili da objave knjige i filmove o Paluksi tragovima kao čvrstim dokazima koegzistencije ljudi i dinosaurusa. Među najznačajnijima, Pol Tejlor je objavio film pod nazivom “Stope u kamenu”, a Džon Moris je znatno popularizovao knjigu zasnovanu na ovim tragovima koju je ranije napisao njegov otac, Henri Moris (“The Genesis Flood”). U nekim kreacionističkim knjigama su se čak pojavile i falsifikovane slike savršenih otisaka ljudske noge (sa svih pet prstiju, vidljivim oblikom stopala i petom), kakvih nema nigde na Paluksiju.

Nažalost, Bauovo znanje geologije i paleontologije bilo je nedovoljno. Ispostavilo se da su Bauovi ostaci obično kamenje, osim fosilizovanih zuba, za koje se ispostavilo da su riblji (više detalja se može naći ovde). Neki od Bauovih “tragova” bili su obična udubljenja izazvana erozijom, dok su drugi bili ista ona proširenja tragova dinosaurusa koje je našla još prva kreacionistička ekspedicija sa Loma Linde. Fosilizovani tragovi imaju niz tipičnih karakteristika, koje su sve bile prisutne na tragovima dinosaurusa u Paluksiju, ali koje nisu prisutne na ljudskim tragovima. Zainteresovani za detalje ove analize mogu da pogledaju detaljan pregled sa opisom zaključaka ovde (tekst na engleskom).

Geolozi koji su obavili analizu, u oktobru 1985. godine pozvali su tadašnje najveće kreacioniste i pokazali im svoje dokaze. Dokazi su bili toliko jasni i neopozivi, da su kreacionisti priznali grešku, što je inače nečuvena stvar. Tejlor je u roku od nekoliko dana prestao da prodaje svoj film, a Moris je nekoliko meseci kasnije prestao sa prodajom knjige (zlobnici kažu da se to desilo nakon što su rasprodane kopije koje je imao na lageru).

Nijedna kreacionistička organizacija danas više ne tvrdi da su Paluksi tragovi stvarni. Naprotiv, neki kreacionisti i organizacije (uključujući i jednu od najvećih, Answers in Genesis) pominju Paluksi tragove na svojim listama argumenata koje kreacionisti ne treba da koriste.

 

Tvrdnja : “U formacijama kod Paluksija su nađeni zubi nekog dečaka ili devojčice, neposredno pored tragova dinosaurusa. Urađena je analiza tih zuba, poprečni preseci, elektronska mikroskopija, i nedvosmisleno je potvrđeno da su u pitanju zubi ljudske dece.”

Odgovor : Jedna od Paluksi tvrdnji Karla Baua (za druge detalje o Paluksiju vidi ovde) je da su pored tragova nađeni i mlečni zubi koji su pripadali ljudskoj deci.

Analiza ovih zuba je zaista urađena, u tri različite laboratorije. Sve tri laboratorije su potvrdile da se radi o ribljem zubu. Jedna od laboratorija je čak uspela da identifikuje i verovatnu vrstu, apiknodont (apycnodont).

Uveren da naučnici nisu u pravu, Bau je odneo zube u Nacionalni Muzej Prirodne Istorije da ih tamo pogledaju stručnjaci. Tamo su zubi opet označeni kao riblji, ali je Bau od jednog naučnika čuo da riblji zublji na prvi pogled mogu izgledati kao dečiji. Ovo je za njega bilo dovoljno da smatra da su identifikacije i dalje pogrešne, pa je poslao zube na dodatne analize.

Mikroskopska analiza elektronskom mikroskopijom je izvedena na poprečnim presecima Bauovih zuba. Ova analiza definitivno pravi razliku između ljudskih i ribljih zuba, pošto je struktura drugačija i pošto ljudski zubi sadrže gleđ koju ribe nemaju. Analizu je izvršio Dejvid Menton, sa Medicinskog Fakulteta Univerziteta u Vašingtonu. Menton je ubeđeni kreacionista i član upravnog odbora Instituta za istraživanje stvaranja (ICR), najveće američke kreacionističke organizacije.

Mentonova analiza je nedvosmisleno pokazala da su zubi nađeni kod Paluksija riblji, i da su šanse da se radi o oštećenim ljudskim zubima krajnje male. Jedan od navećih kreacionista u Americi je obavio analizu i ustanovio da je nalaz lažan!

Bau, međutim, i dalje nije hteo da odustane: njegove knjige su postale hit među američkim kreacionistima i pozivi da drži predavanja su pljuštali kao kiša. Insistirajući da zub mora da bude ljudski, poslao ga je na još jedan konačni test: imunološku analizu koja upoređuje samu strukturu kolagena, proteina koji vezuje zub u celinu. Uzorci su takođe poslati i na mikrografiju, analizu fine strukture koja se razlikuje u ljudskim i ribljim zubima.

Rezultati ovih istraživanja su stigli u decembru 1988. godine, i bili su nedvosmisleni. Imunoanaliza nije uspela, pošto u uzorku nije ostalo dovoljno proteina. Mikrografija je, međutim, pokazala strukturu tipičnu za ribe, koja se kod ljudi nikada ni pod kojim uslovima ne može pojaviti.

Bau je konačno kapitulirao 28. februara 1989, nakon što je dve godine proveo izvlačeći novac od naivnih kreacionista. U seminaru održanom na taj dan, Bau i njegove kolege su priznale da su zubi riblji, i proveli su ostatak večeri hvaleći sami sebe kako je ovo, eto, dokaz da su i kreacionisti u stanju da prihvate naučne dokaze kada oni idu protiv njih. Kada se postavilo pitanje zašto su Bau i njegova grupa stalno govorili kako sigurno znaju da su zubi ljudski i pored toga što im je svaki test govorio da nisu, jedan od glavnih Bauovih saradnika, Don Paton, je priznao da su celo vreme mislili da ih naučnici lažu, i da nisu hteli da odustanu od ideje dok nisu iscrpli sve moguće izvore. Dakle, Bau i Paton su unapred odlučili da se radi o ljudskom zubu, i nisu bili spremni da odustanu od toga dok im baš svaki mogući test nije pokazao da nisu u pravu!